Vesna Dobrosavljev
Dok se čeka kraj priče, koji se ispravlja, evo jedan sastav iz ranijih dana.
11.9.1985.
Jednog lepog prolećnog jutra iz čudesnog sveta snova trgao me je nekakav šum koji je dolazio spolja. Kad sam otvorila prozor zanemela sam pred čudom. Jedan zmaj velik kao tri slona pozlaćenih krila i srebrnog repa, koji mu je bio posut biserima i dragim kamenjem, sedeo je na travi pogledom uperenim u moj prozor. Kad su nam se pogledi sreli u njegovim krupnim očima videla sam kako me molećivo zove da dodjem dole do njega. Ja sam se brzo obukla i strčala dole do njega. Kad sam se malo približila videla sam da mu je na leđima pričvršćena stolica od čistog zlata ukrašena biserima na kojoj su stajala lepo nameštena dva jastuka od žute svile.Još više sam se iznenadila kad je zmaj progovorio ljudskim jezikom pozvavši me da dođen. Ja sam još malo nesigurno i bojažljivo ali ipak odlučnim korakom hitro se popela i udobno se smestila u zlatnu stolicu i dok sam trepnula zmaj je zalepršao svojim zlatnim krilima i već smo se našli iznad oblaka. Dugo smo tako leteli kroz nepregledna tamna prostranstva, kad odjednom se daleko ispred nas pojavi neka mala svetlost duboko u tami i razdaljina između nas i nepoznate svetlosti poče da se smanjuje. Kad smo se približili toliko da vidimo šta je to što tako zaslepljujuće sija a uopšte ne greje, otvorili smo oči i pogledali ka zvezdi na kojoj se jasno videla reka koja se prostirala po celoj zvezdi. U stvari, to nije bila obična reka, to je bila reka u kojoj su na površini reke plivali: biseri, dijamanti, safiri, opali i još mnogo, mnogo raznih dragulja. Pošto smo samo proleteli pored divne i čarobne zvezde jasam u letu uhvatila jedan džinovski crni biser.
Malo kasnije stigli smo do crne planete strave i užasa, kojoj ne samo da je odgovaralo ime, već su se po njenoj crnoj površini šetale: veštice, vampiri, drakule i još kojekakve nakaze. Posle kračeg letenja stigli smo do planete na kojoj nije bilo nijednog normalnog čoveka vać sve neki sa smešnim facama, na primer tu su bili debeli, mršavi, kratki, kao ljudi krastavci, pa ljudi paradajzi. Ali tu nisu bili smešni samo ljudi već sve što se nalazilo na toj zemlji: kao kifla u viršli, pa majonez i preko njega sendvič, u koštici pomorandža pa... Ali bilo je tu i izvrnutih kuća, pa latica od cveća u zemlji, a koren gore, ali odjednom me u razgledanju prekide nekakav piskav glas koji je dolazio sa te zemlje a kad sam se dobro napregnula da vidim primetila sam zrno od lubenice kako se grohotom smeje vičući svojim piskavim glasićem i ubrzo taj smeh prihvati čitava zemlja smeha i radosti i svi su se smejali iz svih petnih žila. A kad je nastala takva graja morali smo da bežimo da nam ne bi popucale bubne opne i baš kad je bilo najzanimljivije čuh mamin nežni, blagi glas koji me je zvao da ustanem da bi stigla na vreme u školu.
Dok se čeka kraj priče, koji se ispravlja, evo jedan sastav iz ranijih dana.
11.9.1985.
Jednog lepog prolećnog jutra iz čudesnog sveta snova trgao me je nekakav šum koji je dolazio spolja. Kad sam otvorila prozor zanemela sam pred čudom. Jedan zmaj velik kao tri slona pozlaćenih krila i srebrnog repa, koji mu je bio posut biserima i dragim kamenjem, sedeo je na travi pogledom uperenim u moj prozor. Kad su nam se pogledi sreli u njegovim krupnim očima videla sam kako me molećivo zove da dodjem dole do njega. Ja sam se brzo obukla i strčala dole do njega. Kad sam se malo približila videla sam da mu je na leđima pričvršćena stolica od čistog zlata ukrašena biserima na kojoj su stajala lepo nameštena dva jastuka od žute svile.Još više sam se iznenadila kad je zmaj progovorio ljudskim jezikom pozvavši me da dođen. Ja sam još malo nesigurno i bojažljivo ali ipak odlučnim korakom hitro se popela i udobno se smestila u zlatnu stolicu i dok sam trepnula zmaj je zalepršao svojim zlatnim krilima i već smo se našli iznad oblaka. Dugo smo tako leteli kroz nepregledna tamna prostranstva, kad odjednom se daleko ispred nas pojavi neka mala svetlost duboko u tami i razdaljina između nas i nepoznate svetlosti poče da se smanjuje. Kad smo se približili toliko da vidimo šta je to što tako zaslepljujuće sija a uopšte ne greje, otvorili smo oči i pogledali ka zvezdi na kojoj se jasno videla reka koja se prostirala po celoj zvezdi. U stvari, to nije bila obična reka, to je bila reka u kojoj su na površini reke plivali: biseri, dijamanti, safiri, opali i još mnogo, mnogo raznih dragulja. Pošto smo samo proleteli pored divne i čarobne zvezde jasam u letu uhvatila jedan džinovski crni biser.
Malo kasnije stigli smo do crne planete strave i užasa, kojoj ne samo da je odgovaralo ime, već su se po njenoj crnoj površini šetale: veštice, vampiri, drakule i još kojekakve nakaze. Posle kračeg letenja stigli smo do planete na kojoj nije bilo nijednog normalnog čoveka vać sve neki sa smešnim facama, na primer tu su bili debeli, mršavi, kratki, kao ljudi krastavci, pa ljudi paradajzi. Ali tu nisu bili smešni samo ljudi već sve što se nalazilo na toj zemlji: kao kifla u viršli, pa majonez i preko njega sendvič, u koštici pomorandža pa... Ali bilo je tu i izvrnutih kuća, pa latica od cveća u zemlji, a koren gore, ali odjednom me u razgledanju prekide nekakav piskav glas koji je dolazio sa te zemlje a kad sam se dobro napregnula da vidim primetila sam zrno od lubenice kako se grohotom smeje vičući svojim piskavim glasićem i ubrzo taj smeh prihvati čitava zemlja smeha i radosti i svi su se smejali iz svih petnih žila. A kad je nastala takva graja morali smo da bežimo da nam ne bi popucale bubne opne i baš kad je bilo najzanimljivije čuh mamin nežni, blagi glas koji me je zvao da ustanem da bi stigla na vreme u školu.
Нема коментара:
Постави коментар