Zimska bajka - Kraj

         Milioni citalaca su sa cežnjom upijali ovaj divni prizor iz svojih
novina i sa svojih tv ekrana. Vest je svakako odjeknula i na vestima toga dana,
na mnogim svetskim televizijama. To je bilo tačno ono što su njih dvoje i želeli.
Za otkup njihove knjige javili su se najveći svetski izdavači i izdavači stripa, jer su
njih dvoje baš i naglasili da priču žele da plasiraju i u toj formi. Ona bi se
onda zvala “Eco Heroes”. Pažljivo su proučavali sve ponude. Ona je uvek spremno
prepuštala njemu sve odluke, jer je on to tako dobro radio. On je uvek bio otvoren da čuje
njeno mišljenje, koje bi ga onda učvrstilo u njegovoj odluci da postupi kako je
postupao.

          Sada su razgovarali o najboljem rešenju za što veći odjek i što bolji
plasman njihovog dela. Ono je moralo obići ceo svet i zagolicati pažnju
najuticajnijih, moral najbogatijijh i maštu najuspešnijih, ovi ljudi su bili
već sasvim spremni da postanu glavni vojnici, odnosno generali sptemni za odbranu
planete Zemlje. To je bio osnovni cilj njih dvoje, zato su i krenuli u ovu
akciju.  Nek ljudi što više čitaju – nek prepričavaju jedni drugima – nek
zaposleni referišu svojim poslodavcima, koji su zainteresovani da
čuju i urade, ali nemaju vremena da i sami čitaju. Samo nek ideja nađe
put do njihovih umova. Pravi naslov dela će i zagolicati njihovu
mastu: “World Can Be A Better Place Thanks to You”. Ne, rekla je, još imamo
vremena da promenimo naslov. Uvek imamo vremena, ljubavi, rekao je i poljubio
je. Ovo će biti podnaslov, a naslov će biti velikim upadljivim slovima i biće:
“Thank You!” Što znači mnogo stvari i prija ljudima da čuju reč hvala. Hvala im
što su kupili tu knjigu, hvala što misle na našu planetu, hvala unapred što
rade/što će uraditi nešto dobro… hvala Bogu. „Ljubavi, ti uvek imaš najbolje
ideje” ljubio ju je u vrat, u nos, u usta. „Hvala ti, anđele moj. Ti uvek imaš
najbolji način da stvari uradiš” rekla je, uzvraćajući poljupce.

         I sada su to i ostvarili, njihovo čedo je počelo da dobija oblik, ideja
se materijalizovala – i nastala je knjiga. Za ovom knjigom bio je opšti grabež
svuda: u knjižarama, na ulici, na internetu, u prodavnicama gde prodaju i
knjige…

          “Greatest Romance Ever Sold” pisalo je u novinama. Jednim delom, to je bila
istina, ova knjiga je bila čedo njihove ljubavi, a većina ju je i kupovala kao
priču o njihovoj ljubavi. Jer ljubav je privlačna, kao i lepota i uspeh… Naravno,
ako je priča iskrena, popularnost opstaje, traje zauvek. Takvu popularnost su
njih dvoje želeli za svoju knjigu, za ideju koja je u njoj živela. Dovoljno
dugo su je negovali, čuvali, pustili da se razvija i poraste. Sada je vreme da
je puste u svet- neka živi svoj život u srcima ljudske populacije i nek ta srca
počnu kucati u istom ritmu… ritmu ljubavi i pažnje za dobrobit planete.

          Pa evo kako je ova knjiga ugledala svetlost dana. Protegnula se
otvorivši svoje korice i zasijala zlaćanim slovima „Hvala ti, dragi čitaoče što
ovu knjigu kupuješ. Ovo je naša borba i u njoj ćemo istrajati zajedno. Do
pobede.”

         Na sledećoj stranici stajala su elegantna slova i pod naslovom „Poglavlja”
pisalo je „1. Siromaštvo/glad 2. Energija/prirodna sredina 3. Životinje 4.
Lečenje“

Ispred prvog poglavlja „Siromaštvo/glad“ (nacrtan hleb):

Pomozi selo u Africi/Aziji/Južnoj Americi/na Balkanu:

ONO STO FINANSIRAS TO I NADGLEDAJ.

- finansiraj im bolnice
- dopremanje hrane
- izgradnju bunara
- opremi školu
- štagod da se dosetiš, tvoja novčana pomoć će dobro doći. Npr. deci
trebaju i igračke i obuća i odeća
- otvori centar za zbrinjavanje beskućnika koji će se zvati tvojim imenom

Znaci, finansiraj i to nadgledaj.

- dalje je sledila razrada – praktični načini za realizaciju ovih
projekata – kako da do ljudi sa potrebom dopre što više sredstava, a što manje
ode na porez i dr.

Poglavlje “Energija/prirodna sredina”

- pomozi da se izgradi brana (nosiće tvoje ime)
- energija je bitan faktor na planeti, a činjenica da ona ne bude
dobijana od nafte (koja je štetna za prirodnu sredinu) još bitnija… Napravi
polje vetrenjača za dobijanje energije od vetra, od toga imaš i zaradu.

- napravi park (jer planeti i svima nama je potreban kiseonik)
- na parčetu zemlje zasadi šumu, u kojoj će ljudi moći da uživaju, a
nosiće tvoje ime.
- osnuj prirodni hotel kao hotel u Kostariki (“Si Comer No”)

Na svakoj stranici, iza svakog bitnijeg teksta stajala je i šaljiva lepa
sličica koja je i na vizuelan način isticala šta će se na toj stvarici
predstaviti.

Poglavlje “Životinje”

Tu piše: da da ni životinje nisu na poslednjem mestu.”

- daj donaciju za neko društvo za zaštitu životinja. Ili pojedincu, npr.Maler
u Mongoliji -+snežni leopardi
- neka se od tvog novca osnuje organizacija sa tvojim imenom, koja se stara
o životinjama (primer londonski centar za zaštitu močvare -Ser Miter/Zolter
80km od Londona)

Poslednje poglavlje “Lečenje” kaže:

- sreća prati hrabre… i vi budite njihova sreća
- ljubav isceljuje (to može biti dodir, osmeh, lepa reč… ljubav uvek
nađe put do nečijeg srca). A strucnjaci nekad i sad kazu za ljubav: „to je
dobra volja, razumevanje, postovanje“.
- uplati milionsku sumu za lečenje bilo koje bolesti (recimo nešto što
je bilo u tvojoj porodci).
- osnuj institut za lečenje neke bolesti koji će nositi tvoje ime (pr.
klinika Beti Ford)

Ako u tvoje srce sumnja pokuša da uđe, zapamti: „Samo hrabri ratnik,
koji se ne boji da padne sa konja, može da uspe u bici. Kukavica koji ostaje na
kolenima, u prašini, ne može da pobedi”.

          Sa verom u uspeh, sledila je njihova divna priča o bezuslovnoj ljubavi i zahvalnosti i ljubavi koju imaju prema Bogu.

Slike su bile božanstvene.

Zalazak sunca u Africi,
Antilope koje igraju po kiši
Njih dvoje okruženi tropskim cvećem- i slika je kao u rajskoj bašti
Snežni leopard
Lav koji spava
Jaguar koji se kupa
Njih dvoje u bundama u dubokom snegu u igri i zagrljaju sa osmesima.

Priča je bila fantastična…

Jednostavna priča o ljubavi sa mnogo neverovatnih detalja: zabava, smeh,
strast, igra, akcija, sreća. Opisano je mnogo slika iz sećanja jednog i drugog, a ti ticale su se se
zajedničkog iskustva, ljubavi i borbe da svet postane bolje mesto: prica o
njihovim donacijama i slicno.

„Hvala“ piše na kraju. I veoma je važno da vaše ime bude na svim vašim
delima.

Ne zato što ćete ostati zapamćeni za večnost. U večnost svi idemo, iz nje smo i došli. Drugi ljudi će vas znati i prepoznaće to što ste učinili. Oni će vam reći hvala, to je onda najvažnije. Osetićemo povezanost. Sa drugima, sa planetom… i veliki organizam koji svi činimo – planeta, ljudi, životinje, biljke, voda i vazduh koji dišemo bi trebalo da pulsira u istom ritmu. Ritmu ljubavi.

Želela bih da me zmaj ponese

Vesna Dobrosavljev
Dok se čeka kraj priče, koji se ispravlja, evo jedan sastav iz ranijih dana.
11.9.1985.

         Jednog lepog prolećnog jutra iz čudesnog sveta snova trgao me je nekakav šum koji je dolazio spolja. Kad sam otvorila prozor zanemela sam pred čudom. Jedan zmaj velik kao tri slona pozlaćenih krila i srebrnog repa, koji mu je bio posut biserima i dragim kamenjem, sedeo je na travi pogledom uperenim u moj prozor. Kad su nam se pogledi sreli u njegovim krupnim očima videla sam kako me molećivo zove da dodjem dole do njega. Ja sam se brzo obukla i strčala dole do njega. Kad sam se malo približila videla sam da mu je na leđima pričvršćena stolica od čistog zlata ukrašena biserima na kojoj su stajala lepo nameštena dva jastuka od žute svile.Još više sam se iznenadila kad je zmaj progovorio ljudskim jezikom pozvavši me da dođen. Ja sam još malo nesigurno i bojažljivo ali ipak odlučnim korakom hitro se popela i udobno se smestila u zlatnu stolicu i dok sam trepnula zmaj je zalepršao svojim zlatnim krilima i već smo se našli iznad oblaka. Dugo smo tako leteli kroz nepregledna tamna prostranstva, kad odjednom se daleko ispred nas pojavi neka mala svetlost duboko u tami i razdaljina između nas i nepoznate svetlosti poče da se smanjuje. Kad smo se približili toliko da vidimo šta je to što tako zaslepljujuće sija a uopšte ne greje, otvorili smo oči i pogledali ka zvezdi na kojoj se jasno videla reka koja se prostirala po celoj zvezdi. U stvari, to nije bila obična reka, to je bila reka u kojoj su na površini reke plivali: biseri, dijamanti, safiri, opali i još mnogo, mnogo raznih dragulja. Pošto smo samo proleteli pored divne i čarobne zvezde jasam u letu uhvatila jedan džinovski crni biser.

         Malo kasnije stigli smo do crne planete strave i užasa, kojoj ne samo da je odgovaralo ime, već su se po njenoj crnoj površini šetale: veštice, vampiri, drakule i još kojekakve nakaze. Posle kračeg letenja stigli smo do planete na kojoj nije bilo nijednog normalnog čoveka vać sve neki sa smešnim facama, na primer tu su bili debeli, mršavi, kratki, kao ljudi krastavci, pa ljudi paradajzi. Ali tu nisu bili smešni samo ljudi već sve što se nalazilo na toj zemlji: kao kifla u viršli, pa majonez i preko njega sendvič, u koštici pomorandža pa... Ali bilo je tu i izvrnutih kuća, pa latica od cveća u zemlji, a koren gore, ali odjednom me u razgledanju prekide nekakav piskav glas koji je dolazio sa te zemlje a kad sam se dobro napregnula da vidim primetila sam zrno od lubenice kako se grohotom smeje vičući svojim piskavim glasićem i ubrzo taj smeh prihvati čitava zemlja smeha i radosti i svi su se smejali iz svih petnih žila. A kad je nastala takva graja morali smo da bežimo da nam ne bi popucale bubne opne i baš kad je bilo najzanimljivije čuh mamin nežni, blagi glas koji me je zvao da ustanem da bi stigla na vreme u školu.

Zimska bajka - III poglavlje

         Devojka je rekla kojim poslom bi se ona bavila. Imala bi ergelu sa nekoliko konja i brinula bi se o njima i puštala ih da trče po lepoj livadi koja je uz štalu.
Osim konja, tu bi bili i psi koji ih čuvaju. ”A ti dragi, šta bi ti radio? “
“Nastavio bih sa radom u mojoj firmi i to bi donosilo prihode i za nas i za konje.” Osmehnula se. Rekla je: ”To bi bilo dobro ako moji prihodi ponestanu.”
“Srećom, dušo, da ti imaš inspiraciju uvek”, rekao je on.
Ona odgovara: ”jednom sam rekla mojoj mami kako bih volela da pišem i da to donosi sredstva, kao posao koji volim i koji čini dobro i meni i drugima.” Mama mi je odgovorila na to: ”da, da dobra ideja”.

         Njih dvoje su uživali da igraju golf na prijateljevom travnjaku. Osim toga, voleli su, mnogo sličnih sportova, kao na primer: skijanje, bilijar…
Nekada bi uveče sedeli i družili se sa prijateljima, šalili se i razgovarali.
Zajedno su planirali putovanja, na koja bi nekad zajedno išli. Smejali su se dok su se prisećali zajedničkog putovanja na letovanje. Rej je bio smešan u perajima dok je pokusavao da otvori svoj auto i ubaci nešto u njega.

         Završili su ukusno jelo i ostali da sede za stolom i pričaju dugo u noć.
Vraćali su se njih dvoje kući kolima i ćaskali o svemu. Sutra ćemo napraviti plan za kupovinu kuće.
Za to treba da sve sredimo. Od prvih tri koje su na spisku već otprilike postoji omiljena. Treba još da zaokružimo spisak glavnih pitanja za sve. Važan nam je komšiluk, rekla je ona ujutru.
Sigurno da nam je važan draga, kao što ćemo i mi njima biti važni kad se tamo doselimo.
Posle kraćeg vremena, sve je rešeno i oni su se preselili i malo vremena koje su odvojili za uživanje, već su trošili. ”Ovo si super organizovao da bilijar sto prenesemo i odmah sad možemo već da igramo bilijar.” „Aha,super da smo oboje zadovoljni” rekao je.

         Divno je kad se dvoje tako uklope. Njih dvoje su to znali i osećali dok su vredno radili na zadatku -sređivanju njihove kuće na azurnoj obali. To je bilo puno slatkog posla. Lepe draperije, kuhinja, čamac i čamac sa veslima… Kuća je već imala super sedenje za dnevnu sobu, a njih dvoje su preneli svoj krevet za spavaću sobu. Dogovor kuću gradi, govorila je, citirajući narodnu poslovicu.
Dobro je da smo nas dvoje dogovorili šta je za đubre iz moje i tvoje kuće i to sredili. Kad već dogovor kuću gradi, dobro je da okončamo to dogovaranje, da nam kuća ne bude prevelika, rekao je. Poljubila ga je. ”Kako ti kažeš dragi”. Njen osmeh je govorio više. Oboje znamo da stanemo, zato smo i birali jedno drugo. Da, meni je baš trebala ručna kočnica. Potvrdila je šaleći se. Izašli su na travnjak, dan je bio sunčan i lep, miris mora je savršeno zaokruživao tu priču. Papaline i pasta super su išli uz njihov mirni razgovor.

         Kaže on: jedva čekam da se naše useljavanje završi pa onda možemo da koristimo ovaj naš prostor i naše vreme za uživanje. Ja bih naprimer radio sklekove dole na plaži i vozio čamac.
Ja bih upijala sunce i more dok smo zajedno na jednom od tih mesta, onda ću verovatno imati potrebu da pišem, pišem i pišem. Blago svima nama, kaže on. “Ljubav je ne kada dvoje gledaju jedno u drugo. Već kada zajedno idu ka istom cilju”. E.S.Egziperi
Osećam da je sada čas kada treba da činimo, rekla je ona. Pogledao ju je upitno, u njegovom pogledu se uvek videla i ljubav koju je osećao za nju. U njenim očima isto. “Da počnemo?” Rekao je.
“Ono o čemu smo pričali i planirali, naš najveći zajednički projekat – doprinos poboljšanju ovog našeg divnog sveta”, “ajde načinimo prvi korak – prvi je uvek najteži.” Jeste, zato što se sa početne pozicije tako i čini coveku, dok ne stupi, iskorakne i vidi kako je lako – gledano iz budućnosti u prošlost” rekao je i lagano ustao od stola, koji je bio na travnjaku njihove vile na azurnoj obali gde su jeli doručak. Njegov hod je bio lak i znao je tačno šta čini, kada bi radio neki posao. Zato ga je volela, kao i zbog svih ostalih stvari. Kada su dani bili dobri, kada su bili loši… Kao da je čekao samo ovaj momenat, okrenuo je ključ u vratima regala u dnevnoj sobi i izvadio knjigu.

         To je bio registar u koji su oni danima prikupljali papire koji su bili potrebni. Pored njega je bila i fotokopija jedne od tri knjige, koje su predstavljale osiguranje da ovaj projekat slučajno ne nestane, pre nego što ugleda svetlost dana. Seo je nazad u udobnu sedeljku, pored stola za doručak, gde ga je ona već čekala, sa pripremljenim čajem. Uzeli su i otvorili svako svoju knjigu, on je rekao: ”idemo prvo prvo”. “Zovemo novine, pa potom zovu izdavači i nadmeću se da kupe šta to imamo da ponudimo. I tako je bilo, u novinama je osvanuo članak već sutra.

         Mladi poznati par objavljuje knjigu, upravo su je napisali, zove se: ”Kako da učinite svet boljim mestom”. U knjizi su i mnogi primeri njihovih dobročinstava - donacija koje su rađene pod lažnim imenom. Knjiga operiše sa svim najvećim uzrocima nesreće čovečanstva i sveta i nudi rešenja za siromaštvo, bolest, prirodne rezervate u kojima će nesmetano funkcionisati ekosistemi biljaka i životinja… u biti cele priče nalazi se priča o ljubavi između muškarca i žene.

         Nagađa se da je ona isključivo autobiografskog karaktera. Priča o mladom bračnom paru, ekstremnih sportista, njihovom upoznavanju i svim detaljima njihovog zaljubljivanja, udvaranja, zabavljanja, njihovog intimnog zajedničkog života, autori poručuju da je poruka knjige: ljubav je najvažnija! Naravno, knjiga obiluje i slikama njihovih zajedničkih putovanja, neki kažu da su u njoj čak i slike na početku njihove veze. Jedna od njih je slika sa zajedničkog putovanja u Africi, koju objavljujemo. Njih dvoje u bazenu ispod vodopada. Njihova lepota bila je u njihovoj energiji i ljubavi koje su zračile na njihovoj slici. Imali su više od 35 godina, njihova lepota je tek sad sazrela i isijavala sa njihovih gipkih tela, koja su pokvašena na suncu blistala u raskošnom zelenilu, koje je okruživalo prirodni bazen u koji se spuštalo na milione kapljica vodopada.

Zimska bajka - II poglavlje

         Kako su započeli priču o zanimljivim ličnim stvarima trebalo im je 15 minuta da shvate koliko imaju zajedničkih tačaka i koliko se jedno drugome dopadaju… sviđaju nam se isti filmovi, knjige, muzičke grupe i pevači… Ustali su i otišli da uzmu skije… kad su odmakli od gužve i vreve i od pogleda, on je iskoristio priliku.(varnice su se osećale u vazduhu). Zgrabio ju je i prislonio, a onda počeo da je ljubi… ona je ubrzo to prihvatila. Ovaj odlučni muški potez bio je dovoljan da se u njoj rasplamti strast, koju je dugo sakrivenu čuvala. Dok su uveče ležali kraj vatre u njenoj iznajmljenoj planinskoj kući… Počela je svoju priču:

         Nisam htela da se rodim kad je bio čas, opirala sam se glavom o kost i mama me je jedva rodila, posle 14 sati muke. To je bio moj prvi uspeh, teško stečen. Ugledala sam svetlost i započela život. Uvek sam gledala oblake i viđala dobre i smešne likove u njima. Kad sam među drvećem i čujem pesmu ptica, volim da zviždim i da se dopevavam sa njima.
Interesuju me lepe stvari. Sport, muzika, umetnost, priroda, životinje…
A tebe? Imam tri psa odgovorio je. Zainteresovano ga je pogledala, ako ga je uopšte drukčije i gledala od prvog susreta.

         Skijam na planini udaljenoj sat i po od mog grada. Helikopter nas penje na vrh(4400 m) i spuštamo se niz litice te divne, ružičaste planine. Oko joj je zasijalo, ona je obožavala ekstremni sport. Kao mali sam pisao, a sad više volim vrhunsku umetnost i nauku nad naukama – filozofiju.
Pa da, on je savršen, pomislila je.

         Čekao ju je na aerodromu. Kroz njega je strujala uznemirenost, želeo je da je drži, da je mazi, da bude u njenom zgrljaju sada više nego ikada pre. Svakog minuta kako se bližio čas susreta ova želja je rasla. Mislio je da neće izdržati, da ne bi izdržao ni čas duže, da se nije upravo oglasio glas sa razglasa koji je objavio da je ona stigla…
Dugo su se ljubili. Nisu govorili mnogo. Već su se vozili u kolima, na radiju je odzvanjala stvar: “I`ll stand by you”. Kao da ju je nekada već čula, razmišljala je, dok se udobno zavalila u sedište i opušteno i srećno pevala. Tu pesmu je čula samo sedam dana ranije na fantastičnom festivalu etno muzike. Tada su svirali Cigani pesmu “Clandestino” od Manu Chao- samo na romskom. Taj dan je bila bez njega, činio joj se tako dalek i zaboravljen. Setila se pesme: “It ain`t over `till it`s over”. Taj dan ju je slušala i mislila na njihovu priču. Baš tako: it won`t be over. “we`re meant to be together.” Zaklopila je oči i slušala njegov glas, tako je divno pevao. Sledeća pesma koju je čula dok su izlazili iz kola bila je “Let my soul free” – to neće morati da peva. Sigurno ne ovom muškarcu. Stvarno su se zaljubili, govorili su, dok su se glupo smešili jedno drugom u krevetu.

Divno je kad si s nekim s kim osećaš takvu sličnost, takvu povezanost i razumevanje.
Divno je što se volimo, bićeš uspešan, veoma bogat i veoma uticajan i moćan.
A ja ću uvek biti tu uz tebe, ona je rekla svom momku.
Ti si moja ljubav, moj anđeo - rekao je, divlje je ljubeći.
Da, to smo mi, ćaskamo lebdeći u ljubavnom zanosu.
Osećali su se divno, ležeći i lebdeći istovremeno. Kao da su na mehurićima.
Ovo zovu biti na sedmom nebu – znala je.
“Jesmo”, kaže ona “na sedmom nebu.”
Priča je tek počela, to je bila njihova srećna ljubav za koju su se uvek molili. Zauvek i srećni; biće uvek zajedno. Sad, koliko neko treba da bude sebičan, da čak ni ne proba da učini nešto za šta oseća da je pravilno? Njih dvoje, uostalom, ne bi bili zajedno da nije bilo upornog zalaganja s obe strane, da nisu išli isključivo putem ka “gore” - penjali se i nisu gledali donju opciju. To ih stvarno nije zanimalo.
(priča kako su se lovilii)

         On nju – dok je nije ulovio, da bi zatim pobegao – ali ostavio trag (nesvesno) po kojem će ga ona naći.’Ajde da spasemo svet. Mi to možemo zajedno. Zajedno smo pronašli ljubav i razumevanje, sada kada ljubav imamo, sve je moguće. Veruj!

         Takođe nešto interesantno moram da dodam ovome - da ti kažem: kada sam bila mlada mama mi je ispričala nešto što je njoj bilo interesantno i važno – meni se tako činilo i ja sam to preuzela kao zgodnu ideju tj. zamisao. Ispričala mi je kako je njoj jedna žena prorekla da će meni muž biti bogat i moćan. Ovo naravno možemo uvek misliti mi, ako nam se to sviđa tj. ako mislimo da je to korisno.
Dok su bili u prvim danima poznanstva sve se činilo zanimljivim i zabavnim. Nisu znali ništa jedno o drugom od pre i sve je delovalo misteriozno. Oboje su bili veseli i prijemčivi za druženje i za zbijanje šala. Ona je bila svesna da je žena pokretač svega u romansi, barem svojim misaonim delom.

Zimska bajka - I poglavlje

         Pucketanje vatre čulo se iz kamina. Iz te crvene svetlosti širio se miris smreke i smole koje su nestajale u kovitlacu plešućih plamenova. Svuda se širila toplina koja je postojano ispunjavala sobu planinske kolibe ušuškane u šumi.
Iz dimnjaka se kovitlao dim i nestajao u hladnom noćnom vazduhu.
U blizini osvetljene kućice pružao se smrznuti potok, koji se jedva nazirao pod debelim smetovima snega.

Šuma je bila mirna.

         Kroz prozor se sirila narandžasta svetlost koja se razliva kada je u sobi ugašeno svetlo. Unutar nje, na stolu u središtu prostorije mogla se videti do pola ispunjena čaša, kroz čije je debelo, krivudavo staklo sijala žuta tečnost. Čaša je bila napola ispijena krigla piva.
Njen vlasnik imao je pametnija posla ove večeri. Kroz osvetljeni hodnik, iza malih, skrivenih vrata pruzalo se dugačko stepenište - koje je vodilo u posebne prostorije, koje su se prostirale ispod nivoa kuće, duboko ugrađene u brežuljak na kojoj se nalazila kuća.
Ove prostorije su, naizgled predstavljale salon zabave: bazen uz koji se nalazila manja prostorija u kojoj su bile smeštene trambolina i sto za stoni tenis, koji je sada stajao sklopljen uza zid.
Soba je trenutno služila za razgibavanje tj. bila je posvećena drugim aktivnostima. U posebnoj prostoriji, koja je bila neočekivano velika naspram ostalih, nalazila se devojka koja je vredno radila na sklapanju neobičnih delova, koji su jedan po jedan, sa pomoćnog stola završavali u čudnom vozilu.

         Zvezdano nebo predviđalo je lepo vreme, vedro i sunčano, upravo onakvo kakvo je bilo potrebno za ovo vozilo na solarni pogon. Sutra će biti divan dan za skijanje, mislila je. Narandžasto odelo je spremno, kapa, rukavice, naočare-dugo očekivano uživanje može da počne. Ustala je uz ove misli i opravši ruke, posla da dovrši čašu koja je poslušno čekala, kao i njeni psi, koji su se promeškoljili iz ćoška, dižući se na noge. U njemu su dosada mirno spavali a sada pođoše sa svojom gospodaricom. Ove noći će slatko spavati i sanjati divne snove koji će se ticati sutradašnjeg iskustva.
Ali prvo će otići na videofon i čašicu dobrog razgovora – duhovitog, sa osobom sa kojom to ne može da omane. Njen prijatelj je već čekao za razgovor na videofonu.
Još uvek se sećala razgovora od pre dve večeri - to su bili vicevi sa povratnim dejstvom, koje su to veče razmenili . Smejala se naglas kada se setila njegovog komentara u priči o muzici: ukusi su različiti, reče đavo i sede u koprive.

“Ciao, kako si?” Rekla je, sa već pripremljenim nasmejanim licem. Veselo ju je dočekao sa pošalicom:
“Gde si leteća ženo, je l’ još prkosiš zakonu gravitacije? Kada ćeš shvatiti da osnovni zakon prirode kaže da stvari…

         Bila je na vrhu. Oblaci su prolazili ispod, nebo je bilo plavo, kristalno, belo… vazduh koji je brisao ledeno, čisto fijukao je ispod nje.Uskoro ce osetiti onaj sladak bit adrenalina koji pumpa. Stajala je na skijama visoko na vrhu planine. “Hajde sad”, rekla je i otisnula se niz snegom obložene litice.

         Spuštala se kao sa krova na krov, otklizala bi sa lavinom snega, koja bi ostala iza nje i pored nje, dočekala bi se pa opet otklizala za novim ciljem, tek toliko da na njega prisloni svoje skije i otisne se ka sledećem mestu, na putu ka podnožju. Sneg je prštao za njom, izlazeći kao varnice iza njenih skija. I onda gas, pri samom kraju nije bilo više prepreka, dobila je ubrzanje, završavajući u velikom stilu. Stala je i okrenula se gledajući u stazu kojom je prošla. Otpozdravila je planini.
Misija ja uspešno završena, pomislila je, idemo sledećim pohodima.Ali prvo iće i piće… u obližnjem sumarku je stojala gozba pripremljena u belom šatoru - šatorčiću takoreći jer je bio razapet u nivou zemlje i od beline snega nije se primecivao.Stoličica, klopa, oprema nazad u “trap” - tako je nazivala šator; tu će je sve čekati dok se ne vrati nazad sa vozilom.

         Vozilo je naravno ostalo na vrhu, stajalo je pričvršćeno za stenu i činilo njen sastavni deo. Dok ne dođe pilot, koja zna šifru za stavljanje letilice u pogon.
Prvo će nazdraviti iz pljoske, nju uvek nosi kraj srca. Zaslužila je, a i šta bolje vraća mehanizam u rad, rakija - najbolji metod. Onda ide klopica - energetski zalogaj i puno vode. Priprema za novi pohod. Ovaj iako predstavlja samo povratak na polaznu tačku i stanicu za put kući, ne izgleda kao naivni kraj ski avanture. To je izazov za sebe - veranje uz liticu, alpinističkim metodom. Ovo je najviše ličilo na njenu staru ljubav friklajmbing. To je taj neverovatni oseććaj. Ti-stena, ogledalo. Ne ideš dalje, ne ideš nikuda dok ne napraviš taj mali pomak - pruziš ruku, povučeš se gore i kreneš.
Cipele sa ekserima, pijuci i konopci bili su smejurija, mislila je. Lagana šetnja do vrha.

         Dugački repovi kose vijorili su se na leđima prilike koja se uspinjala lagano i sigurno. Crveno bela jakna i crne pantalone nisu otkrivale da li je prilika muškarac ili žena; dugački tamni slapovi kose su to otkrivali. I stigla je do vrha, još jedan zgib i popela se povlačeći se za konopac. Sela je u turski sed na gomilu opreme bačenu na vrhu i zagledala se u daljinu , u doline… ima nešto u tom “point of view” mislila je. Ništa ne postiže tako jasnu perspektivu kao pogled sa visine.
Ustala je i pokupila opremu, predmet po predmet. Sve je to uredno smestila u gepek, koji je bio dovoljno prostran za sve planinske poduhvate i njihovu opremu - koja je najčešće činila njegovu sadržinu.
“Kućama” rekla je i upalila motor. Vozilo se odiglo od tla i zajezdilo kroz vazduh.

         Bila je u prijatnim mislima. Mozak joj je radio ostro i bistro, kao planinski vazduh na vrhu litice koji je još uvek udisala-a koji je ispunjavao njenu kabinu. Uključila je The Cult - tu će muziku slušati dok se bude skijala na roze planini. To je sada bilo živo turističko mesto, u jeku sezone. Divno je živeti taj život - produžila je razmišljajući, dani provedeni u snegu na stazi, noći u veselju kafica (đuskanju, smejanju i piću). Ili uz toplu vatru u nečijem toplom zagrljaju, srećno i opušteno. Može li se biti opušteniji od toga? Mislim da ne - uz osmeh je pomislila. Ko li bi mogao tako da je dobije?
Jedva je čekala to da vidi. Lepo, veselo lice zaljubljenog muškarca, u kog će sledeće biti zaljubljena. A može li se zauvek biti zaljubljen? - Srecno to ce morati da vidi (proba) veruje. Sad bi volela da uz nekoga ostari. Ako je to nemoguće, neka ona bude izuzetak koji potvrđuje pravilo sa tom pričom. Pa evo dragi, približavam ti se. Smeškala se. Dovoljno je nekad samo malo- popeti se na planinu ili otputovati. Samo biti i stvari koje čekaju da se dese se pojave i ispune scenu.
A nekada stvari nadolaze iz drugih dimenzija - kao sto je prošlost. Sa njom, međutim, sadašnjost ne operiše rado. Tj. uglavnom od nje ništa ne ispadne. (nikad). Prošlost treba ostaviti u prošlosti. Tako ima najlepši trag.

I život piše drame. Nema pravila, sva se mogu opovrgnuti. Život je jedan.
Sunčala se na terasi kafanice u podnožju žice (staze) ispijala je ajskafe i pustila sunce da joj miluje lice.

Ljudi su se spuštali niz belu padinu, sneg je bio savršen.

         Uživala je u ovom savršenom danu taman toliko dok je nije spazio mladić koji je za prepunim stolom pogledom odlutao od smeha i zabave koja je tu vladala. Detektovala je pogled - osmotrila divno muževno lice i snažnu pojavu njegovog struka i snažnih oblih ramena dok se odizao sa stolice i pitao nešto društvo za stolom. Opet je uputio pogled ka njoj i zatim lagano ušetao u kafanu, usput srećući konobara kojeg je uputio ka svom stolu. Posmatrala je ekipu koja se i dalje veselila za njegovim stolom. S kim si takav si, rekla je u sebi. Posmatrala je ljude iz njegovog okruženja i dobila potvrdu. – Ovo će biti taj srećković. Ispunjava sve uslove da bude i sreća, koja će njoj osvojiti opušteni provod i ljubavni zanos - sve u jednom. Znala je da je to osoba koja se slaže sa njom. Još važnije, sa čijim bi se svakim prohtevom ona složila u svakom trenutku. (Naravno, smešila se sebi u bradu). Al ćemo se složiti kao puzle sa šarenom slikom leptirova i duge. Jedva čekam, ustvari, za ovo sam spremila svo strpljenje koje se imati može. Rado ću ga sad uložiti za ovakvu premiju. Osmeh je opet preleteo kao senka u uglu njenih usana. “Ti samo budi lepa”, setila se pesme koju joj je njen prijatelj pevao, kada su jednom prilikom bili na ovoj temi, muško-ženski odnosi. On je izašao iz kafane i zaputio se ka njenom stolu. Bila je hladna kao led. Odavno je to naučila. Ako je nešto suđeno da se desi - to bude ostvareno pa makar gromovi udarali o mesto na kom treba da se desi. Kad nešto treba da se desi, desiće se onda kad je vreme da se desi… i godine mogu proći, ili samo jedan sekund. Ali kad je stvar prava - ona izabere i pravi momenat i desi se. A sada su se stvari dešavale… videla je hemiju koja se u tankim pramičcima počela protezati između njih dvoje. Nagomilavala se dok ne dostigne kritičnu masu.

         Da li čekate nekoga? Upitao je sa svim samopouzdanjem sa kojim je i rođen.
Ne, rekla je a njene oči su rekle još ponešto. Izvolite sedate - to je on u njima pročitao i seo je.
Skijaš ili border? Pitao je. Skijaš. Dobio je osmeh i odgovor.To sam mogao i da pretpostavim. Nastavio je. Stvarno? Upitala je (učtivo). Sudbina vas je ovde poslala, jel tako? Pitao ju je, gledajući duboko kroz nju. Kao i svi ostali, uostalom - rekla je čekajući nastavak. I da i ne, rekao je. Samo je vas meni poslala. Na ovo je bila navikla – ništa originalno, samo je pojedinac bio zanimljiv dovoljno da ne prezre njegov kliše. To sigurno, sada i u ovom trenutku, rekla je. Hoćemo li onda? Ustao je i savio ruku prema njoj. Naravno, pružila je šaku i on se nje prihvatio, pomogavši joj da ustane. Elegantno su oponašali figure na dvoru, s obzirom da su oboje bili u pancericama. Uputili su se prema spoljašnjosti bašte, gde su ih čekale parkirane skije. To je bio ples koji je trebao da započne na ovom balu, snežna bajka.

         I tako je i bilo. Magija počinje kada dvoje poveruju u nju. Zavisno od snage njihove vere i magija se razvija i raste, kao ružičasti balon koji obuhvati dvoje i nosi ih lagano jezdeći, i onda lagano ponekad dodirne zemlju i polako odskoči, odbaci se od nje. A dvoje u njemu, lelujaju na čarobnom osećaju dok lebde u njemu, u nestvarnom zanosu, dok posmatraju svet u čarobnoj boji, kroz njegovu ružičastu, prozirnu opnu. I sada je ona počela, magija deluje, osećala je i prepustila joj se.

         Skijali su, sustižući se i ukrstajući svoje staze, uživali su.
Važno je bilo da su oboje znali da ovo sve rukovodi sila veća od njih. Njihov ružičasti balon ona nežno nosi i stara se o njemu. Jer magija bez ove sile može da bude potpuno neusmerena, da pođe bilo kuda, da se izgubi ili da krene u sasvim suprotnom pravcu. Onda ta sreća postaje patnja i bol. I to je ljubav. Ali ljubav bez vere, ona je ljudima nepotrebna. Ako čovek veruje, ne postoji patnja i bol, i onda je sve dokaz ljubavi. Postoji samo ljubav, jedina potrebna. Našli smo ljubav i onda smo krenuli pogrešnim putem. Lutali smo bez vere. Sad smo je pronašli i kajemo se - pogrešnim putem smo bili pošli. Sada je to prošlost. Najveće je zadovoljstvo kada ti nekome pružaš zadovoljstvo.
Najveća je ljubav obostrana, iskrena. Kada voliš nekog više nego sebe samog.
Kako su započeli priču o zanimljivim i ličnim stvarima trebalo im je 15 minuta da shvate koliko imaju zajedničkih tačaka i koliko se jedno drugom dopadaju.